Šta je ritam?

Za nešto kažemo da je “u ritmu” ili da je “ritmično” onda kada opažamo izvesnu pravilnost u njegovom ponavljanju. Ponavljanje je neophodno da bismo govorili o ritmu. Ritam opažamo kada prepoznamo izvesnu strukturu koju čine događaji koji se ponavlaju. Da bismo govorili o ritmu moramo pretpostaviti vreme kao temeljnu kategoriju u kojoj se događaji zbivaju i same događaje koje možemo predstaviti kao tačke na vremenskoj pravoj. Međusobni odnos tih događaja čini njihovu strukturu. Ritam, dakle, opažamo ako uočimo pravilnost u toj strukturi. Prilično apstraktni pojam događaja ovde znači bilo koji zvuk za koji opazimo da se dogodio u vremenu; npr. udarac bas bubnja ili trzaj žice. Događaj ne treba shvatiti samo kao zvuk oivičen tišinom, to može biti i naglašeni zvuk u seriji zvukova, bitno je da se razlikuje od “pozadine” po bilo kom opažljivom svojstvu. Ako zamislimo da pet linija notnog sistema predstavljaju vreme, note na njima predstavljaju dogadjaje (npr. udarce bubnjeva) i učenicima se na časovima solfeđa kaže da rastojanje nota na papiru treba da odslikava njuhovo nizanje u vremenu.

Ponavljanje je neophodno ne samo za ritam već i za sam zvuk. Zvuk se definiše kao vibracija koja se prenosi kroz neki medijum to jest, kao mehaničko kretanje molekula date sredine takvo da stimuliše naše čulo sluha. Naše unutrašnje uho pretvara ove zvučne talase u nervne impulse i šalje ih do mozga. Bitno je da nam zvuk donose zvučni talasi a kvalitet zvuka zavisi od kvantitativne strukture tih talasa. Takođe, neko kretanje će biti zvuk samo ako pada u usko polje našeg sluha koje se kreće u rasponu od 20 Hz do 20000 Hz. Dakle, u osnovi samog zvuka leži ponavljanje nekog događaja, ili nekog stanja, izvesnom brzinom. Ako je to ponavljanje velike brzine, npr. 440 Hz (440 puta se ponovilo u sekundi) mi ga čujemo kao svojevrstan kvalitet - kao ton A1 na primer. Taj kvalitet, ton A1, se može kao takav posmatrati kao dogadjaj i ponavljati u razmaku od 1 sekunde i tako stvarati jedan ritam (bolje je reći puls, beat) čiji je tempo 60 bpm (60 puta se ponovio u jednoj minuti). Dakle, možemo misliti o ovom tonu i njegovom ritmu kao o suštinski istoj stvari ali na različitim nivoima percepcije. Dogadjaje na ovom 'sitnijem' planu proučava harmonija, dok dogadjaje na ovom 'krupnijem' planu ritmika. Kao što će neko kretanje biti zvuk samo ako pada u opseg našeg sluha tako će neko kretanje/ponavljanje biti ritam samo ako pada u jako uzak domen nase percepcije ritma. Pojasnimo ovo.

Percepcija ritma

Osnovu mnogih vrsta muzika predstavljaju dve aktivnosti – ritmično kretanje našeg tela tj. udova i melodično ispuštanje glasa. Svi duvački, žičani i udarački instrumenti upućuju upravo na ove dve radnje. Ponavljanja koja su po svojoj frekvenciji slična pokretima našeg tela – doživljavamo kao ritam. Za zvuk koji proizvodi muva npr. teško da bismo rekli da daje ritam – njeni pokreti su toliko brzi da ih pre čujemo kao specifičan ’ton’. Naše iskustvo disanja, ravnomernog koračanja ili govora postavlja temelje na kojima gradimo naše pojmove o ritmu. Medjutim, ove tri radnje imaju različitu učestalost ponavljanja tj. različit tempo i tvore svojevrsni kontinuum.

Pogledajmo medjusobni odnos ovih uobičajenih telesnih radnji s obzirom na njihovu frekvenciju tj. učestalost ponavljanja (ili tempo u muzičkom kontekstu):

Disanje, lagano njihanje tela – do 1Hz
Otkucaji srca, žvakanje, refleks sisanje kod odojčeta, pokreti prilikom seksa: 1 - 3Hz
Govor, pokreti ruke: 3 - 10Hz

Sve sto opažamo kao ritam pada u ovaj uzak opseg definisan pokretima našeg tela. S tim u vezi, zanimljivo je pomenuti pojam tactus-a. Taktus se moze poistovetiti sa pulsom ili beat-om. Taktus se shvata kao da znači umeren tempo. Beat, puls je ono uz šta tapkamo, udaramo ili njišemo telo dok slušamo muziku. On zapravo predstavlja jedan opseg u kojem ćemo tapkati uz muziku. Ako vas zamolim da tapkate nogom ili rukom uz odredjenu pesmu, vi ćete to uraditi baš u ovom opsegu. On je najlagodniji , nije suvise brz da bi stvarao motoričke probleme, niti suviše spor da bi vam stvarao problem preciznosti tj. jednakog razmaka udaraca. Tapkanjem u ovom opsegu mozemo taktirati uz svaku muziku. Ako je tempo neke pesme brži – taktiraćemo u a la breve maniru (tzv. cut-time). Ovaj opseg se podudara sa onom drugom kategorijom naših telesnih pokreta od 1 do 3Hz.

Harmonija je brz ritam?

Studenti muzike tradicionalno uče da ton ima četiri svojstva relevantna za muziku: jačinu, visinu, boju i trajanje. Ovo poslednje svojstvo je jedino relevantno iz perspektive ritmike. Međutim, ritam, u svom širem značenju, leži i u osnovi visine i boje tona. Visina tona je određena dominantnom frekvencijom zvuka a frekvencija je učestalost oscilovanja tj. broj pojavljivanja nekog događaja u jedinici vremena. Dakle, harmonija i ritam se mogu posmatrati kao u osnovi isti fizički fenomen koji se odvija različitim brzinama. Brzina ponavljanja u slučaju harmonskih fenomena je radikalno veća i mi razlike u frekvenciji percipiramo kao razlike u visini tona. Brzina ponavljanja u slučaju ritmičkih fenomena je znatno manja ali obe ove skale (i harmonsku i ritmičku) možemo spojiti u jednu ili ih postaviti paralelno i gledati sličnosti. A sličnosti su upečatljive budući da i harmonija i ritam podležu istim matematičkim pravilima koji garantuju skladnost tj. konsonancu.

Zamislite da uveličamo nekoliko puta jedan akord. Uveličavanje je pre svega vizuelna rabota a mi ovde govorimo o onome što se čuje. Dakle, zamislite da neki harmonski interval snizimo za 10tak oktava - on će postati rimički obrazac. Svaki ton će, snižen za nekoliko oktava (a pri svakom spuštanju za oktavu frekvencija tona se prepolovi), postati puls; a interval će postati ritam sastavljen od dva istovremena pulsa koji stoje u pravilnom odnosu. Što je harmonski interval (ili akord) bio konsonantniji - to će ritam biti pravilniji tj. matematički prostiji. Obrnut proces bi se sastojao od umanjivanja, ubrzavanja datih pulseva, tj. ritma koji oni tvore, nekoliko puta tj. nekoliko oktava. Što je taj ritam prostiji kao rezultat bismo dobili skladniji interval (ili akord ako imamo bar tri pulsa).

Ispostavlja se da je harmonija ritam ali jako brz. Ovakav način povezivanja harmonije i ritma stavlja slušaoca muzike u poziciju nekoga ko istovremeno gleda normalno i kroz mikroskop. Percepcija ritma se ispostavlja kao gledanje znatno uveličane slike onoga što se dešava na mikrosopskom nivou percepcije harmonije. Pretvarajući 'BPM - udaraca u minuti' u 'ciklusa u sekundi', puls pretvaramo u tonsku visinu. Obrnuto, pretvaranje 'ciklusa u sekundi' u 'udaraca u minuti' pretvaramo frekvenciju u tempo. Kvantitativna struktura ritmičkih događaja koja zadovoljava izvesne proste geometrijske pravilnosti sadrži fizičku informaciju koju, više puta ubrzanu, interpretiramo kao interval ili akord. I za sledeći ‘kvalitet’ tona, boju, fizika nam pokazuje da je zapravo kvantitativni odnos, zasnovan na mehaničkom kretanju tj. ponavljanju događaja. Frekvencija koja određuje visinu opaženog zvuka je dominantna ali nije jedina - struktura svih prisutnih frekvencija (tzv. harmonici) daje nam boju tona.

Dakle, ritam tj. opažanje pravilnosti u ponavljanju, leže u osnovi same muzike. Izučavanje ritma i naše percepcije ritma pruža nam uvid u neke suštinske karakteristike muzike kao sveprisutnog ljudskog fenomena. Muzika se tradicionalno određuje kao vremenska umetnost. Po tom shvatanju ona je 'vremenska' jer postoji u vremenu, teče u vremenu tako da ne možemo neposredno sagledati celu kompoziciju, već smo u svakom pojedinačnom trenutku upoznati samo sa jednim njenim malim segmentom. Međutim, muzika je 'vremenska' i u jednom širem smislu - u smislu da je vreme nužna pretpostavka svakog ponavljanja a ponavljanje leži u samoj osnovi muzičkog fenomena. Ako bismo morali da definišemo muziku, mogli bismo reći da je muzika najlepša igra sa fenomenom vremena koju je Homo sapiens izmislio. U ovoj igri, bubnjari imaju privilegovanu ulogu – u njihovim rukama je ključ merenja vremena.

Saša Ranković

za sajt: www.bubnjevi.net