Saša Šarvari
Kada i zašto si počeo da sviraš bubnjeve?
Počeo sam sa 5 godina, tačnije pokazivao sam sklonost ka bubnjevima i to mnogo. Uzimao
i krao sam šerpe, lonce, varjače drvene, poklopce (kaočinele) i slično iz kuhinje
moje majke Smilje, što bi mi služilo kao bubnjevi, dok bi crevo i papuča usisivača
bio mikrofon. Mislim da mi je sudbinski zacrtano da budem muzičar- bubnjar-što bi
moji rekli: lupadžija. Valjda sam tako rođen, a i otac Jene mi je svirao puno instrumenata,
između ostalog i bubnjeve, tačnije to mu je bio primarni instrument. Otac me je i
naučio prve korake u svetu bubnjarstva. Rodio sam se sa talentom, a plus sam voleo
i obožavao bubanj otkad znam za sebe. Znači niko me nije terao i silio na pomenuto,
već sam bio opčinjen bubnjevima od malih nogu i vežbao mnogo. Nismo imali bubanj
kod kuće, već je tata imao Amatija u firmi gde je radio i svirao probe sa svojim
bendom. Eto, valjda je želja urođena jača od svega. Zato sam i počeo, isključivo
iz ljubavi!
Da li se sećaš svog prvog seta?
Da! Ako računam šerpe, lonce i ostalo kuhinjsko posuđe-šalim se! To je bio mali džez
komplet crne boje firme: “Ton”. Imao sam nepunih 7 godina kada sam ih dobio od svojih
roditelja. Mislim da su kupili u NS u muzičkoj prodavnici u Dunavskoj ulici, a beše
Nota ili Muzički magazin ime radnje, tako nešto. Možda grešim oko imena.
Bubnjevi su se sastojali od bas bubnja, mislim 16 inča, ako ne i manji jednog toma
i timpana-indijanera-kako su ga tad zvali. Naravno na tronožcu tankom kao da stoji
na slamčicama za sok. Mada je meni to sve tad bilo ogromno i svetski. Imao sam kontru
i jednu činelu i naravno bas pedalu na kajšić kao unutrašnja guma od bicikla. Uglavnom,
jedva sam ja to mogao da dohvatim i sve sam držao nakrivljeno prema sebi (nagnuto),
skoro pod 75%, kako ne bih udarao u obruče i čivije, već da mogu da pogodim kožu.
A kasnije sam kupio svoj prvi bubanj u robnoj kući “beograd” firme: “Tac-Ton”-petodelni
sa 22 inča bass bubnjem, 14” x6.5” dobošem-metalnim, 13, 14, 16” tomovima-ili kako
su ih zvali prelazima. Činele sam imao Amati hi-hat ili kontru, a kreš i rajd Tak-ton.
Tvoja inspiracija u početku ?
Bilo je inspiracije valjda. Od malih nogu sam gledao svirke i maštao da jednog dana
budem na TV na turneji sa nekom svetskom zvezdom. Ako mislite na ličnost kao inspiraciju,
prvu notnu knjigu koju sam imao za bubnjare bila je od Buddy Rich-a , ako sam dobro
utipkao ime, pa je on ta ličnost. I dan danas čuvam tu knjigu. U knjizi je opisano
skoro sve od samog početka. A, ako mislite na životnu inspiraciju, o tome bih mogao
do sutra….Ali, iz normalne radničke porodice sam, dete ljubavi, iz muzičke familije,
od uvek sam pratio i voleo lepo, umetnost, muziku kao takvu, slobodu i sve stvari
koje život čine lepim, a da nisu nasilne i programirane. Mada sam rastao u stanu,
gde se non stop slušala muzika svih žanrova i muzičkih pravaca. Sve je bilo podređeno
pesmi i igri, vaspitanju, ali i osnovnim životnim stvarima.
Prvi bend sa kojim si nastupio pred publikom i gde sad nastupaš?
Prvi bend je porodični, a zvao se: “ VIS Tiski Cvet”, pa “Taurus”, gde sam muzicirao
sa svojom rođenom braćom-(Emil-harmonika i klavijature i Ivan-bas gitara i gitara),
tatom (Jene), a majka je bila menadžer. Prvi nastup je bio sa nepunih 8 godina za
8. mart-dan žena u MZ Žarko Zrenjanin u Zrenjaninu. Imam i sliku jednu jedinu koju
čuvam više nego sebe. Inače već sa 11 godina sam tezgario po hotelima, menjao tada
još godpodina Điđija na jednoj svirci u ZR. Zvali su me čudo od deteta. Već sam izlazio
po novinama i sve što ide uz to, pratio tadašnje muzičke zvezde itd….Vremenom sam
muzicirao po raznim bendovima, grupama, orkestrima itd…iz krajnosti u krajnost! Svirao
svadbe po celoj ex YU, hotele, doboš u gradskom duvačkom orkestru, kud-u, igranke,
gitarijade, klubove, bukvalno svašta. Znači mnogo različite muzike, žanrove I pravce,
slušao i svirao-što je pravo neprocenjivo muzičko bogatstvo.Sad nastupam svuda po
svetu. Duga priča…..da Vas ne smaram i ne oduzimam vreme!
Da li si uzimao časove?
Da. Prve muzičke korake i najbitnije mi je pokazao otac Jene, zatim me vodio svuda
po svirkama gde sam bio sunđer i upijao skoro sve. 1984. sam upisao muzičku za bubnjeve
u Beogradu u braći Stamenković kod profesora Karlović Miroslava-Karla. Međutim vežbao
sam inače u proseku 4 sata svaki dan godinama. Želeo sam to i živeo za bubnjeve i
muziku. Veoma sam se razlikovao od svoje generacije, a imao sam samo jedan cilj,
a to je da budem najbolji, najpriznatiji i najpoznatiji bubnjar na planeti jednog
dana kad porastem-ha, haa…..
Bubnjari kojima se diviš,uzori koje slediš i zasto baš njih?
Teška reč: diviš!? Mislim, ko se kome još danas divi? Ne znam. Poštujem mnoge kolege,
za neke sam maštao da budem kao oni, neke uživam da gledam i slušam, od mnogih sam
“ukrao” neke cake I bubnjarke fore i tehničke stvari, mnogi su mi pomogli iz starije
garde i ukazivali mi na neke stvari i tako…Ima veoma mnogo kvalitetnih i nadprosečnih
bubnjara i to je za svako poštovanje. Uzore nemam kao većina što ih ima možda, jer
sam ubeđen da individua treba, mora da ima svoj imidž, svoj stil, svoj pečat kako
bi stvorio brend i ime za buduće generacije, pa i sebe. Od svakog, čovek nešto nauči,
jer se čovek uči dok je živ-posebno u muzici, gde je nemoguće sve znati. Da li nekog
sledim, pa i ne baš, možda ranije, ali sam shvatio neke bitne stvari u životu, i
toga se držim. Nažalost u neke stvari sam se i razočarao, ali takav je život.
Omiljeni saradnik i da li si od njega nešto naučio?
Malo pre sam pomenuo: da se od svakog nešto nauči. I dalje učim i trudim se, verovatno
ne istim intenzitetom kao pre, jer sam veoma dugo već u bubnjarskom pozivu i muzičkom
svetu, možda sam malo umoran od raznih stvari, međutim nedam se i trudim se dalje
koliko mogu i znam. Nemam omiljenog saradnika. Sve kolege s kojima sam sarađivao
i sarđujem su dragi i većina pošteni ljudi, a izdvajati nekog ponaosob , baš i nije
u mom duhu. Naravno da ih ima, ali ne bih nikog imenovao, da slučajno nekog ne zaboravim.
Koliko je važno slušati ostale muzičare u bendu?
Zavisi u kom smislu slušati? Nije to vojska, pa sad morate da slušatenadređenog.
Na kraju krajeva, kao i u životu, ako nekog poslušaš, ne mora da znači da je tako.
Međutim, ako ste mislili u kontekstu muzičkog slušanja, to je već druga stvar. Naime,
naslušanost muzike u životu je sve i veoma bitna stvar, pa je tako i u bendu, Bubnjar
je sam po sebi zbog prirode instrumenta osuđen da bude vezan za više drugih ljudi
koji čine bend, grupu, vis i slično. Slušanje-ali obostrano, je vid poštovanja, profesionalizma,
muzičke kulture i učestvovanje u stvaranju zajedničkog performansa ili umetničke
slike, tačnije muzike i krajnjeg proizvoda-kompozicije. Da bi bend zvučao kao celina
i jedna duša, celina, potrebno je mnogo truda, energije, talenta, ali pre svega zajednička
interesovanja i međusobna komunikacija u svakom smislu.
Funkcija bubnjara u bendu ?
Bubnjar u bendu je: kao blok za kuću, glavni zupčanik u satu ili časovniku, stub
društva, temelj, osnova svega, glavna karika u lancu i jedan jedini okidač, rešenje
uputstva za upotrebu velike mašinerije koja se zove bend. Zamislite samo, a to je
i potvrđeno u praksi: u toku muziciranja i interpretiranja nekog dela, pesme-kompozicije,
dešava se i dešavalo se uvek da neko u od muzičara u određenom trenutku ne svira,
nešto je odsutan ili se češe ili kulira i slično. To svi mogu sebi da priušte u bendu,
a da niko neće od publike, slušalaca i gledalaca primetiti da nešto nedostaje, sem
bubnjara. Mi bubnjari smo mašine i pokretne trake, moramo biti roboti sa dušom. Čim
stanemo ili ne radimo sa obe ruke i noge svi se okreću, skrećemo nepotrebnu pažnju
na sebe i odmah nešto nije uredu. Znači nema odmora dok traje obnova i nema opuštanja.
Takođe i na bilo kojoj svirci, da ne pominjem, velikom koncertu, gde ima milion muzičara
na sceni-bini, pa se dopunjuju harmonijama, pa više žičanih instrumenata itd…nikada
nećete primetiti da li neko zabušava ili ne svira ili je zaboravio da odsvira svoju
deonicu, da ne kažem kada mu prođe solo, miran je i može da kulira, može da baci
pogled, da se sagne, pomeri, ne svira, u gužvi muzičara čak i neprimetno da pogreši
i niko nema pojma. A bubnjar je jedan na istoj toj bini, nema zezanja i opuštanja.
Greška-uf, pa to je tek ludilo. Ne d’o Bog da slučajno nešto I pogreši, to se odmah
čuje, a kamoli da stane, spusti ruke, zuji, ili nije 100% tu, prisutan. Znači i nisu
iste zasluge i očekivanja. Da ne govorim o fizičkoj potrošnji i t.d…. Posebno kod
nas, na prste može da se izbroji dobro ozvučeni koncerti i video zapisi. Većinom
se čuje samo doboš i timpani, a ostalo zaboravi, po nekad solo gitara, a bas bubanj
i bass gitara skoro nikad, i milion dr. stvari. A i provereno na terenu: u prostoru
gde se nastupa, od 1000 ljudi, možda troje čuje to što mi čujemo, ostalima nije bitno
i ne vide razliku. Npr., bas gitarista može da izađe potpuno iz harmonije i muzičkog
kruga koji se trenutno izvodi i niko se neće ni okrenuti niti primetiti, ali bubnjar
ako ispadne iz takta ili sl. itekako se čuje i većina primeti. No, nije ni bitno.
Mene je jedino uvek nerviralo što u narodu vlada mišljenje da je najlakše biti bubnjar
i to je lupanje bez ikakvog smisla. Na bubnjara se uvek gledalo na našim prostorima
kao na portira ili kuče koje laje, a ne zna se zašto.
Da li je tehnika presudna,što se tice sviranja bubnjeva?
Naravno da nije. Bitna jeste, ali daleko od toga da je presudna. I hvala Vam za ono:
sviranja bubnja. Ta reč je retko upotrebljavana za bubnjare kod nas. Naravno zavisi
sve od milion faktora i od muzike koju sviraš. Mada se tehnika razlikuje od stila
do stila bubnjara.
Kako izgleda tvoj set-up bubnjeva koji trenutno sviraš ?
Trenutno sviram Roland TD-12 V drum set, po potrebi od akustičnih: Sonora maple-a,
Designer-a i šta mi već padne šaka u zavisnosti od nastupa koji treba da radim, sa
kim, koju vrstu muzike, gde u kom prostoru ili na otvorenom, kome i prema cilju koji
je krajnji i najbitniji. Neke posebne postavke a da su stalno iste-nemam. Od činela
jedino godinama koristim, ako nosim svoje, Zildjian K seriju u kompletu, a najčešće:
14” hi-hat, 15-dark crash, 16” crash, 20” –jazz ride, 14 china i 8” splash.
Koje palice i činele koristiš?
Palice u poslednje vreme mešam sve i svašta iz više razloga. Inače sam godinama koristio
samo “pro-mark” hickory made in USA 5b. Međutim I nema ih nešto kod nas, odnosno
vizuelno i postoje, ali su sve divča i plagijati-mala privreda od grabovine. U prethodnom
pitanju sam pomenuo činele koje najčešće koristim, ako nosim svoje i ne sviram na
iznajmljenom instrumentu, a da je akustičan. Mada dugo vremena sviram skoro uvek
elektronski bubanj, doduše uvak trenutni najbolji na tržištu. Činele volim i Paiste
2002 seriju Švajcarsku, od novijih mi se dopada hi-hat Sabian hhx evolution signature
DW itd.. ali najviše preferiram Zildjian iz serije K.
Da li postoji bubanj koji bi želeo da sviraš?
Naravno. Uvek postoji nešto i neko ili neki. Mada sam dosta putovao po svetu i već
poprilično dugo sviram, pa sam imao prilike probati svašta. Ali, muzičari su takvi
da ne mogu da se smire i zadovolje samo nečim, pa makar bilo i najbolje. Uvek može
još, novo i bolje ili varijanta: samo još ovo da kupim i probam.
Šta misliš koliko kvalitet bubnjeva koje sviraš,utiče na tvoj način sviranja?
Utiče verovatno sada dosta. Mada sam zahvatio mnoge kvalitetne i nekvalitetne bubnjeve
u raznim periodima života i svirao svašta. Takođe mislim da je najbolji i nejkvalitetniji
period bio kada se radilo na mono sistemima, na dve kutije. Sve live I na kantama
od opreme, pa se znalo ko zna I obrnuto. Nije bilo izmišljotina, prevara raznih,
midi diskova, fajlova, cd-a, kompjutera, elektronaca, semplova, gotovih mašina koje
nešto ili nekog simuliraju, zatim kompresora, limitera, turbo sound-a, bla, blaaaaaaaa,
mislim ovo, ono brate i ostalo….. Već je bilo: Dobar dan čiko! Da li bi mi dozvolili,
ili da li mogu da probam? Sedneš za bubanj npr, naravno svi su skoro isti, i nije
bilo bitno ništa sem znanja, umeća, talenta i rada na terenu. A čini mi se, da je
sve gore i gore…Danas: daj mi skini 400 herca, mislim odreži visoke, kompresuj, daj
ono, ovo….. Ja sam lično ljubitelj snage, moći, velikih bina, energije, viška opreme
i volim zaista sve u full-u, takođe sam bolestan za dobrim tonom i uporno tvrdoglav
dok isti ne namestim i ne budem zadovoljan. Ali…..??
Imaš li svoj pristup štimovanju?
Pa na elektronskom bubnju kontrolišem čivijama mrežice, ostalo odradim u modulu koji
je besprekorno urađen zaista. Npr. od postavke mikrofona za ozvuku do prostorije
u kojoj se nastupa, ambijenta, raznog denfovanja I brdo stvari koje pruža tehnička
sprava kao što je modul Roland TD-12. A na akustičnom, uglavnom štimujem na kvartu
ili kvintu. U zavisnosti od delova i dimenzije bubnja, mikrofona, prostora, načina
svirke i ostalih stvari, radim i štimovanje po potrebi, otpuštam ili zatežem gornje,
donje plastike, denfujem i ostalo . Jer nije isto svirati Vlašku dvojku u šatoru
i svadbu po 8 sati bez prestanka i pauze, 2/4 u maršu duvačkog gradskog orkestra
u hodu ili na velikoj bini pozorišta, ili ne znam npr. 4/4 ravno energetski, tačno,
zategnuto u nekoj pop-rock varijanti u clubu ili pak na velikoj bini na gradskom
trgu. Nije isto da li je prostor velik-visok, mali, više stakla, mermera ili drvo
i tepih I td…more stvari koje utiču na sound, kvalitet zvuka.
Da li još uvek vezbaš?
Skoro nikako. Na žalost retko. Ima tu svega, zamor materijala-što bi neki rekli,
nedostatak vremena, manjak želje, vizije za budućnost i volje, problem prostora,
nemogućnost sviranja muzike koju preferiram u stalnom trku za finansijski opstanak
i to sve u ovoj ludoj hiper produkciji, zatim mnogo odsviranih nastupa, pa mi više
ništa nije interesantno, jer je već viđeno i tako…..Mada imam napade, kada samo odem
u studio i pičim satima dok se ne istrošim I ne napunim baterije.
Da li je važno čitanje nota?
Zavisi. Svirao sam u duvačkom gradskom orkestru jedno vreme, a uporedo tezgario po
hotelima sa bendom. Da nisam znao note, ne bih mogao muzicirati sa pomenutim orkestrom-možda.
Za pedagoga je obavezno kao i za neke kolege koje su na određenim radnim mestima
gde je to potrebno, ali se može bez nota i te kako. Naravno, nije tačno da muzičari
koji znaju note jesu bolji od istih koji ne znaju i obrnuto, ali su sigurno bogatiji
za jednu stvar u životu. Baš kao i strani jezici. Čovek je bogatiji što više jezika
zna i govori. Mada poznajem dosta muzičara koji imaju završene akademije, a iste
ne koriste u praksi, tačnije ne mogu da se bave profesionalnim sviranjem, a ima nekih
koji su ne upotrebljivi-na žalost. Kao što ima vrhunskih bubnjara –čitača nota, tako
isto ima vrhunskih bubnjara koji ne znaju note.
Preporuka za pristup vežbanju?
Usporeno, temeljno, osmišljeno, ne preko reda, ustaljeno, redovno, sa pravom osobom-pedagogom.
Upornost, talenat, mnogo rada, naslušanost, cilj, ljubav, želja!
Savetuješ li vežbanje na padovima ili bubnjevima?
I jedno i drugo. Sve zavisi i ima svoju svrhu u pedagoškom radu i tehničkom napretku.
Prvenstveno-po meni, prvo duže vreme na dasci sa nalepljenom gumom, kaučukom na sredini-centru,
pa padovi, pa bubnjavi.
Šta misliš o vežbanju sa metronomom?
Vrlo bitno. Kada god i ako je moguće. Naravno u živoj svirci ima svega, ali veliki
problem bubnjara je držanje tempa, ritma i kvalitet , tehnika udarca, dinamika i
ostalo. Evo primer: Grupa Luna je tražila bubnjara. Kako je poznato da sviraju dance,
pop, R&B …. Veoma je bitan gruv, korišćenje tehnologije i stamenitost, odnosno tačnost
bubnjara. Pre mene su razne kolege bile na audiciji, ali niko nije mogao da 3-4 minuta
svira u kliku jednu pesmu sa svim propratnim stvarima, a kamoli ceo koncert.
Planovi za budućnost?
Ako mislite na ličnu budućnost koja se tiče profesije bubnjara, ne znam i znam. Otom-potom.
Imam uvek ideje, ali ih je veoma teško realizovati na ovim prostorima.
Korisni savet za mlade bubnjare?
Ne pametujte, budite iskreni, istrajni, vredni, tačni, pametni, razumljivi, vežbajte,
usavršavajte se stalno, budite oprezni ali ne naivni, držite do sebe ali ne preterano
i po svaku cenu, maštajte, ostvarujte snove po redu i imajte cilj koji želite više
od svega!!
Sve vas voli i poštuje Šarvari Saša !!!
Maj 2010
