Goran Ipe Ivandić

Goran "Ipe" Ivandić (Vareš, 10. decembar 1955. - 13. januar 1994.) je bio jugoslovenski rok bubnjar poznat po svom radu sa Bijelim dugmetom. Ivandić se rodio u Varešu, u srednjoj Bosni. Kao dećak se preselio u Sarajevo. Imao je samo 6 godina kada su ga roditelji gurnuli u naručje muzike. Stariji brat je već uveliko gospodario tajnama klavira, pa je nekako trebalo uposliti i mlađeg. Kako je izbor bio prilično sužen, a Ipeta nikad nije plašio strah od nepoznatog, odlučio se za violinu. I to iz najjednostavnijeg mogućeg razloga - nikad je pre toga nije video. Položio je prijemni za muzičku školu i pohađao je uporedo sa osnovnom sve do završnog ispita.Za dalje, kaže, nije imao živaca.

Sredinom 1970. u okviru Pionirskog centra "Boško Buha" u Sarajevu delovala je muzička sekcija. Ipe i njegovi priajtelji skupili su hrabrost, i za šest hiljada godišnje iznajmili orgulje, bas-gitaru, bubnjeve i sve uslove za nesmetani rad. Sastav je nazvan "Crossroads", a Ipetu su, po sistemu pismo-glava pripali bubnjevi. Sledeće godine dobio je prvu "Trowu". Tvrdi da je na njoj najviše naučio.

Naravno, muzika i škola nisu pokazivale želju za saradnjom, pa je Ipe ponavljao drugi razred gimnazije i prešao na vanredno školovanje. U leto 1972. sastav "Mobi Dick" pozvao ga je na tromesečnu "tezgu" u Trpanj. Kada se vratio u Sarajevo saiznenađenjem je zaključio da je postao jedan od najtraženijih bubnjara u gradu. Opredelio se za sastav "Rock" sastavljen od poznatih i muzički obrazovanih sarajevskih muzičara čije je ideje kasnije objedinio Gabor Lenđel , vođa "Teške industrije".Kako je u leto 1973. ostao bez posla na moru, Ipe je sticajem okolnosti ostao u Sarajevu i nakon razgovora sa Goranom Bregovićem odlučio da pređe u Bijelo dugme..

Dvojica Gorana susreli su se negde u Sarajevu, i Bregović je rekao Ivandiću da mu se dopada njegova svirka u "Rocku". Bila je to samo uvertira za zvanični poziv koji je usledio negde krajem avgusta. Ipe se seća da mu u početku nekako nije išlo. Bio je, naime, nekako sentimentalno vezan za svoju prvu ozbiljniju grupu. Promenio je mišljenje kad je "Jutro" preuzelo igranku u "Skenderiji". To je već bila prilika koja se nije smela propustiti. Imao je nepunih devetnaest godina kada je "Bijelo dugme" uletelo u slavu. Sledećih nekoliko godina je svirao u Bijelom dugmetu. Početkom 1976. godine grupa je otišla u Ameriku, gde su snimili Ivandićev singl s pesmama "Džambo" i "Vatra", i Bebekov s

pesmama "Milovan" i "Goodbye, America". Početkom jeseni u Ivandić odlazi u JNA, a na njegovo mesto privremeno dolazi Milić Vukašinović iz Indeksa. Kada je 1978.Bregović otišao u vojsku, Ipe i Laza Ristovski su pokrenuli vlastiti projekt "Stižemo". S obzirom na početni uspeh, oni napuštaju Bijelo dugme i u potpunosti se predaju novom projektu. Projekt nazvan "Stižemo" spotakao se 19. septembra 1978. kada je Ipe uhapšen a nešto kasnije i osuđen "zbog omogućavanja uživanja droge drugim osobama", najpre na tri i po, a zatim u višem postupku na tri godine zatvora. Deo senzacionalistički nastrojenih medija pokušao je od njega da napravi "državnog neprijatelja broj jedan", a njemu je ionako bilo svega dosta. Ostavio je poroke, prodao bubnjeve i Hi-Fi uredjaj, počeo da uči i uspešno položio nekoliko ispita na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu, smer - novinarstvo. Ubrzo je shvatio da ne može bez muzike pa je ponovo nabavio instrument, i 1979. sa Slađanom Miloševic snimio album "Gorim od želje da ubijem noć".

Sedamnaestog februara 1981. otišao je u Foču na izdržavanje kazne. Od prvog dana isticao se primernim ponašanjem i radom u muzičkoj sekciji, pa je čak dva puta dobio dozvolu da nastupi sa KUD-om "Braća Ribar" iz Foče. Za Dan Republike 1982. godine obuhvaćen je amnestijom Predsedništva SFRJ i oslobođen daljnjeg izdržavanja kazne. Povratkom u Sarajevo, nije uspeo odmah da se prilagodi, pa je čak pomisljao na odlazak u neki drugi grad. Srećom po sebe i po "Dugme", ostao je i negde oko Nove Godine. je prihvatio poziv da ponovo zauzme svoje mesto u Bijelom dugmetu, u kom je ostao do raspada grupe 1989.

Ipe je bubnjar prefinjenog rock senzibiliteta, zahvalan za saradnju u svim uslovima koji zahtevaju čvrst osnovni ritam s mogućnošću razvijanja zanimljivih rešenja u postavljenim okvirima.

Sa dugogodišnjom devojkom Amilom snimio je dva albuma – "Kakav divan dan" (1985.) i "Amila", iste godine, na kojima je pokušao da neguje muziku baziranu na zvuku elektronskih instrumenata. Posle neuspeha oba albuma, digao je ruke od bilo kakve muzike izvan "Bijelog Dugmeta".

Na ostrvu Pag započeo je gradnju velikog ugostiteljskog objekta.

Po izbijanju rata je prešao u Beograd gde je tragično nastradao 13. januara 1994.godine, po nekim informacijama pred smrt je počeo da piše autobiografiju...