Lazar Džamić
Kada I zašto si počeo da sviraš bubnjeve?
U osnovnoj školi, ne pamtim tačno kada, ali mislim da je bilo oko 4-5 razreda. Moj
drugar iz klupe je dobio od svojih električnu gitaru na poklon, pa je bilo logično
da nešto probamo zajedno. Pošto moji roditelji nisu mogli da priušte gitaru, kupili
su mi par palica. I dopalo mi se dosta, jer je čitava stvar sa bubnjevima dosta fizička,
a ja sam u to vreme počeo da treniram I karate, pa su mi te dve stvari nekako išle
zajedno. Naravno, nisam imao bubnjeve nego sam svirao na foteljama - naslon je bio
‘ride’, a sedište je bilo doboš. Super za razvoj ‘single stroke roll’-a jer nema
odskoka, pa mišići rade više. Posle sam saznao da je I Denis Chambers počeo slično,
vežbajući na jastuku, odatle mu onaj strašni ‘single stroke’.
Da li se sećaš svog prvog seta?
Naravno. To je bila prva stvar koju sam kupio od moje prve plate u smederevskom radiju:
stari, olupani Sonor jazz komplet u interesantnoj ljubičastoj ‘pearl’ boji. Ne znam
koliko je bio star, ali veoma. Boja mi nije prijala (mlad, pa glup), pa sam ga obložio
crnim samolepljivim tapetom. Bio je toliko star da nije imao normalne čivije za štimovanje,
one četvrtaste za moderne ključeve, nego su čivije bile kao šraf - sa žljebom na
sredini! Moj prvi ‘pravi’ komplet je bio kopija Pearl-a iz nemačkog PPC-ja (Pro Percussion
Center). Držao sam ga u spavaćoj sobi I budio se noću da ga gledam...
Tvoja inspiracija u početku?
Mick Tucker iz Sweet-a (sta da radim, klinac). Onda Ian Paice I John Bonham, pa Carl
Palmer, Billy Cobham I mnogi drugi. Od domacih Kepa, Ipe, Djidji, Dragoljub, Lazar
Tošić, Vlajko. Takodje Miroslav Karlović, zbog svog akademskog integriteta. Moj problem
- ali I dobra stvar - je u tome da ne mogu dugo da ostanem na jednom imenu, bubnjevi
su previše raznovrsni kao instrument, tako su mi rane inspiracije svako ko je radio
nešto zanimljivo sa instrumentom.
Prvi bend sa kojim si nastupio pred publikom I gde sad nastupaš?
Uu, pojma nemam! Mislim da je bilo u osnovnoj školi, zaboravio sam kako smo se zvali.
Gimnazija je bila vreme kada sam stvarno počeo da sviram dosta, sa 2-3 različita
benda. Ima već dosta vremena kako sam napustio bubnjeve u bilo kom profesionalnom
smislu, sada sviram samo za sopstveno zadovoljstvo (i čitam dosta magazina, to se
nije promenilo!). Imam I svoj bend ovde u Londonu, četvorica mojih prijatelja koji
su vrlo, vrlo dobri kompozitori I tekstopisci. Bend je vrlo zabavan I sviramo nekoliko
puta godišnje, uglavnom na lokalnim festivalima I obavezno jedan koncert u Londonu
za naše prijatelje I poštovaoce (vidi link dole).
Da li si uzimao časove?
Ne, u Smederevu nije bilo nikoga ko ih je davao; u Beogradu nisam poznavao nikoga,
vrlo dugo. Ali to ne znači da nije bilo edukacije: koliko znam, ja sam u to vreme
(80-te) bio jedini pretplatnik Modern Drummer magazina u Jugoslaviji. Magazin mi
je pomogao da usavršim svoj Tarzan-engleski, pa sam vrlo brzo počeo da naručujem
bubnjarske knjige, od klasika kao sto su Jim Chapin, George Lawrence Stone I Buddy
Rich, pa do novih klasika tipa Gary Chaffee I Gary Chester. Onda je došao video
I prve dve kasete Steve Gadd-a. Sada je to takva poplava DVD-ja da je učenje najlakša
stvar na svetu - pod uslovom da neko hoće da uloži trud, naravno. Sada bih svakome
preporučio da uzme časove u početku, mnogo se brže napreduje.
Bubnjari kojima se diviš, uzori koje slediš I zasto baš njih?
Previše ih je da bi se nabrojali, zaista. Koga god da pomenem, biće mi žao da sam
ispustio još bar trojicu. Svako od njih me je naučio nešto, neki od njih mnogo. Najlepša
stvar - I najvažnija, po meni - je to da svi oni pokazuju koliko se različitih stvari
može uraditi na bubnjevima. Bubnjar sa kojim sam najbolje pričao o bubnjevima je
Bill Bruford, čiji sam novi websajt nedavno kreirao (www.billbruford.com).
Omiljeni saradnik I da li si od njega nesto naučio?
Nisam skoro uopšte svirao sa srpskim muzičarima, pa mi je teško da kažem. Od mojih
prijatelja koji su dolazili kod mene u školu, Igor Malešević, Pera Radmilović I Lav
Bratuša su napravili najveći pomak. Igor je dokazao da se svaka stvar koju sam mu
pokazao može razviti u 100 neočekivanih aplikacija, zahvaljujući njegovom talentu;
Pera I ja smo na istoj talasnoj dužini što se tiče ideje da je muzika najvažnija,
bubnjevi dolaze posle toga; Lav I ja delimo životni pristup da ima stvari u životu
koje su važnije čak I od bubnjeva. Od Furde (Vladimir Furduj) sam naučio da kada
dodje vreme, čovek mora da preda stvari drugima da nastave započeto - kao što je
on svoju školu ostavio meni.
Koliko je važno slušati ostale muzičare u bendu?
Najvažnije, jer bez toga nema benda; bez slušanja nema muzike, jer je (moderna) muzika
kolektivni čin - bez slušanja ostalih članova benda postoji samo soliranje - ko to
želi da sluša duže od 10 minuta? Čak I dobro soliranje više prija (I definiše se
kao ‘dobro’) ako se radi u kontekstu muzike.
Funkcija bubnjara u bendu?
Vozač autobusa ili pilot: ako bubnjar nije dobar, čitav bend ode u ambis. Mozeš da
imaš najboljeg gitaristu ili pevača na svetu, ali ako nemaš dobrog bubnjara, nema
benda. Pitaj Led Zeppelin: postoji razlog zašto nisu nastavili posle Bonham-ove smrti.
Bubnjar je srce benda, osnovni puls, lokomotiva čitavog ‘vibe’-a (groove-a, drive-a
- kako god to da zovemo), temelj, cement, lepak, okvir. Na njemu se kuća gradi, on
sve vezuje u moćnu celinu, on daje okvir I prostor svima ostalima da grade svoje
priče I podržava ih. Dobar bubnjar I ostatak benda zajedno kreiraju zemljotres, ne
medjusobni rat.
Da li je tehnika presudna, što se tiče sviranja bubnjeva?
Hm, ovde ćete dobiti vrlo različite odgovore od različitih bubnjara. Oni koji imaju
super tehniku obično kažu da je tehnika presudna jer omogućava bubnjaru slobodu izaražavanja
- sa dobrom tehnikom bubnjar ne mora mnogo da razmišlja o tome KAKO da nešto odsvira,
samo o tome ŠTA da svira. Oni koji nemaju tehniku - ili je imaju toliko da im više
nije važna - kažu da nije bitna I da je mnogo bitnije da se ima odličan ‘groove’
I inovativno fraziranje. Po meni, istina je na sredini: obe stvari su bitne, što
se vidi po bubnjarima kao što su Tony Williams, Vinnie Colaiuta, Simon Philips, Denis
Chambers ili Carter Beauford. Retki su bubnjari koji su dobri bez ikakve tehnike,
tako da je neki tehnički minimum neophodan. Ono u šta sam 100% siguran je da bubnjevi
- kao ni bilo koji drugi instrument - nisu sport; muzika je najvažnija I sve što
pomaže da se pravi bolja muzika je dobro. Ponekad je to tehnika, ponekad samo ideja.
Kako izgleda tvoj set-up bubnjeva koji trenutno sviraš?
Imam dva. Akustična Yamaha (petodelni, ali obično skinem drugi tom) sedi u šupi I
čeka koncerte. Kod kuće, u radnoj sobi mi je elektronska Yamaha (DTX IVs) za vežbanje.
Koje palice i činele koristiš?
Zavisi od muzike. Za rok koristim Zildjian Vinnie Colaiuta palice (modifikovani 5B)
a za pop, funk I jazz Vic Firth 5A ili Dave Weckl modele. Činele su mi iste šta god
da sviram, kombinacija Zildjian, Sabian I Istanbul.
Da li postoji bubanj koji bi želeo da sviraš?
Ne posebno. Na najvišem nivou, kada su u pitanju top modeli vodećih svetskih proizvodjača,
sve zvuči sjajno - a razlike izmedju top modela I onih srednje skupih su sve manje
- tako da su u pitanju samo male lične preference. Ako bi mi neko dao da biram besplatno
onda bi to verovatno bio neki od ‘custom’ modela, čisto iz zezanja I za kratko vreme
- Sonor SQ2, Noonan, Brady, DW, Noble & Cooley..
.
Šta misliš koliko kvalitet bubnjeva koje sviraš,utiče na tvoj način sviranja?
Do izvesne mere utiče, posebno na početku. Stvari jednostavno drugačije zvuče kada
se sviraju na (vrlo) lošem I na dobrom kompletu. Dobar, plemenit, balansiran I ‘miksovan’
zvuk dobrog kompleta je mnogo više inspirativan. Medjutim, kada se predje na komplet
srednjeg nivoa kvaliteta razlika izmedju njega I vrhunskog kompleta je više u kožama
nego u drvetu ili načinu proizvodnje. Meni lično kože, ili konfiguracija kompleta,
prave veću razliku u zvuku I načinu sviranja nego marka, na tom nivou.
Imaš li svoj pristup štimovanja?
Da, ali nije vezan za specifične note, mada sam I taj pristup probao. Sada štimujem
tako da su obe kože na ‘tomovima’ podjednako zategnute sve dok ne dobijem zvuk kojim
sam zadovoljan u principu (dobar, jasan ton, dobar tonalni razmak izmedju ‘tomova’
I ne mnogo medjusobne rezonancije). Onda primenim mali trik koji sam pokupio od Steve
Gadd-a: okrenem čiviju na vrhu za pola do jednog ključa unazad; to ‘osuši’ zvuk znacajno
I da mu taj ‘piuu’ zvuk, gde ton počne malo više I onda brzo opadne, kao da je bubanj
vec EQ-d. Weckl je napravio taj zvuk vrlo popularnim.
Da li još uvek vezbaš?
Ponekad. Više čitam magazine, da budem iskren...malo pred spavanje, nema se vremena.
Kao što verovatno znate, moja karijera je marketing I to ovde dosta dobro ide. Jedini
koncentrisani periodi vežbanja su kada pripremam koncert sa svojim bendom (moj bend
Roy - Monty Python britanskog roka!).
Da li je važno čitanje nota?
Jeste, ali više da bi se dobio pristup ogromnoj količini bubjarske literature. Danas,
sve se može naučiti iz knjiga, ako se znaju note. Meni je to potpuno otvorilo vrata
u svet. Takodje, note olakšavaju da se zapamte sopstveni ritmovi, ako nemamo način
da ih snimimo. Medjutim, za svakoga ko ima nameru da radi kao studijski profesionalac
u svetu - a u ogromnoj meri I za žive svirke, kada se sa nekim svira po prvi put
bez proba - znanje nota I sposobnost da se čitaju bez vežbanja, ‘kao novine’ (sightreading)
su apsolutno neophodni! Svi znamo da nekoliko vrhunskih imena, Denis Chambers I Art
Blakey su verovatno najpoznatiji, nisu čitali note, ali su u pitanju izuzetni talenti
I veliki izuzeci, ne pravilo. Suprotno tome, Steve Gadd I Vinnie Colaiuta su poznati
kao legendarni ‘čitači’.
Preporuka za pristup vežbanju?
Uh, ima ih dosta. Vežbajte samo ono što ne znate da svirate, ne gubite vreme na onome
što znate; vežbajte jednu stvar u blokovima od 10-15 minuta, pa onda menjajte vežbe;
brojte glasno četvrtine dok vežbate; snimajte sebe dok vežbate I preslušajte posle,
to je jedan od najboljih načina da se vidi I čuje šta ne valja; ono što zvuči dobro
na probi ne zvuči uvek dobro u studiju, još jedan razlog da sebe snimate dok vežbate;
tehnika je važna I treba je vežbati, ali je ‘groove’ još važniji - ne zaboravite
na to I slušajte dosta bubnjare sa dobrim ‘tajmingom’ (Steve Gadd, Bernard Purdie,
Jeff Porcaro) - možete li da kopirate njihov ‘groove’? Konačno, fraziranje je isto
tako važno kao I tehnika, pa vežbajte vaš ‘rečnik’, način na koji oblikujete ritam
tako da postane neodvojivi deo pesme (da niko ne može da zamisli tu pesmu sa bilo
kojim drugim ritmom - uz ‘feel’, to je najteža stvar da se nauči, ali je najvrednija
jer je to ono što stvarno razlikuje jednog bubnjara od drugog; primer: da li iko
može da zamisli bilo koji drugi ritam u Paul Simon-ovoj pesmi ’50 ways to leave your
lover’ sem onoga koji je kreirao Steve Gadd?).
Savetuješ li vežbanje na padovima ili bubnjevima?
I jedno I drugo. Ja sam oduvek verovao da bubjari moraju prvo da nauče da kontrolišu
pokret, zvuk onda dodje sam. Tako da su padovi sasvim OK (ja I dalje ponekad vežbam
bez ičega, samo ‘air drumming’, posebno kada vežbam rock). Ali, ako je moguće, vežbanje
na bubnjevima je ipak za jedan stepen bolje od svega drugog, ali nije jedina alternativa.
Šta misliš o vežbanju sa metronomom?
Vrlo bitno. Jedan od osnovnih zadataka bubnjara je da kontroliše puls - vreme - što
znači da bubnjar sam mora da bude svestan šta je dobro vreme. Sporiji način da se
to postigne je da se svira uz muziku I da se kopira feel bubnjara u tim pesmama;
ali to znači da je naš repertoar ‘vremena’ ograničen samo na ono što slušamo I da
vrlo često nismo u stanju da osetimo suptilnije vremenske pulseve, koji se nalaze
izmedju onoga što smo navikli da slušamo. Zato je vežbanje sa ‘klikom’ vrlo bitno,
na taj način bubnjar tačno zna gde da ‘smesti’ puls I kako da varira vreme u malim
intervalima. Povrh toga, mnoge moderne forme muzike ne mogu da se zamisle bez metronoma:
R&B, pop, čak I rock - I u studiju I uživo - pa je sposobnost da se svira sa ‘klikom’
jedan od minimalnih zahteva za profesionalca, barem u razvijenim zemljama. U Londonu,
bez dobrog rada sa klikom nijedan bubnjar ne može da dobije posao, sem ako ne svira
jazz.
Planovi za budućnost?
Da uživam u životu, kao I do sada.
Korisni savet za mlade bubnjare?
Nikada nemojte da pomislite da znate dovoljno.
Ne treba vam najskuplji komplet na svetu da biste bili dobar bubnjar.
Birajte opremu ušima, ne očima.
